Jbg.
Još pet kratkih dana... Još pet kratkih sastanaka, slučajnih susreta, još slučajnih dodira u prolazu...
Još pet dana i onda... odmor.
Koliko god jedva čekam te tri nedelje apsolutnog uživanja, toliko mi u stomaku igra zbog činjenice da je to predugih 23 dana bez tebe... Moja 23 dana sa :njim:... Tvoja 23 dana sa :njom:... Da li uopšte i smem da pomislim da sam ljubomorna? Da sam potpuno nezdravo zavidna što će te imati kraj sebe...? Trebam li i pomisliti, a ne reći da se plašim da će te još više vezati za sebe, kad ja sam sa njim... kad dešava mi se isto? Pobogu... tako sam nejasna sama sebi. tako sam konfuzna, tako komplikovana... Tako NEREALNA.
Tako zaljubljena u tebe svakom porom svoga bića.
Jbg.
D-moll.
"51 nijansa sive"
Ha!
Moje sunce je tu, tu, tu *smajli koji radosno skakuće okolo*
Ma samo smešak, samo virtuelni cvetić... i malo, malo, malo onog našeg prepucavanja, i svet je lep... i pun meda, zeka, duga...
Zaljubila sam se do ušiju mali... Znam da je nemoguće, neizvodljivo i nefer prema ostatku sveta, ali jesam. I sa svakim trenutkom koji provedemo zajedno... leptirići u mom stomaku se množe. Divljaju. Pokušavaju da iskoče iz moje kože i celom svetu kažu kako se osećam. I jako, jako, jako teško ih kontrolišem... a moram.
Ipak, kad god si mi blizu i posmatram te usne na par centimetara od mojih... oh dođavola, tako bih se ljubila sa tobom, naježim se pri samoj pomisli na dodir tvojih usana, jezik koji lagano klizi po mojima...
Baš dođavola.
Počeću da pišem "51 nijansu sive" kako sam počela...
... trag u beskraju ...
Tu sam... Samo da ti kažem da mi nedostaješ i da sve će biti u redu...
Da prošapćem to u beskraj interneta, kad ne mogu da ti kažem lično.
I da te zagrlim... Bože, kako samo želim da te zagrlim...
...kao da će to oterati sve brige i loše stvari koje te okružuju...
Nadam se da te dobro čuva. Da te mazi i pazi. Da te grli jako, najjače i da se osećaš sigurno u njenom zagrljaju kad već nemam priliku da ti ponudim moj...
Bolje bi joj bilo!
Tu sam!
Želim da mogu da te zagrlim... da sklonim tugu iz tih tvojih predivnih plavih očiju... želim da sam tu, kraj tebe... da znaš da sam tu... Šta god zatreba...
A nisam...
Stojim sa strane dok ti :ona: šapuće da sve će biti u redu. Stojim van vidokruga i čekam da dođe trenutak kada ću ja moći da te stisnem za ruku... Da ćutim kraj tebe, i da ti nemo kažem da sam tu, svakog trenutka... i kad me vidiš, i kad me ne vidiš... želim da znaš, želim da osetiš... Tu sam.
I svaki dan, sat, svaki minut i sekund... Tu sam.
U podne, u ponoć.
Kad god ti bilo šta zatreba.
(hug)
I tako dan po dan...
Vreme leti. Vreme prolazi. Možda ne primećujemo to svakodnevno, ali kad se osvrnemo oko sebe... Da, da smo nekad ranije počeli, do sad bi možda sve bilo drugačije...
Danas je moja godišnjica sa :njim:
Sa jedne strane, :on: mi prija. Osećam se sigurno, učaureno. Sa druge strane, osećam kako mi život klizi kroz prste. Da li sam mogla više? Jače? Dalje?
Sumnjam da će između mene i tebe ikad išta biti. Ali to ne znači da ću da prestanem da sanjarim. Daješ mi snagu. Samopouzdanje. Onaj seHi osećaj. Jer ti si taj koji primećuje sve te sitnice na meni - moju novu šnalicu, boju kose, ruž na usnama. :On:? :On: to uzima zdravo za gotovo, a nekad je znao da mi uz osmeh udeli kompliment. Zaboravio je. Sad sam već predugo njegova...
A ne zna da jedne plave oči stavljaju osmeh na moje lice... Tuđe oči. One koje nismo planirali da budu u našim životima, a ipak jesu.
Kako je to strašno, zar ne?
A toliko puta sam mu rekla - čuvaj me... Potrebno mi je da me čuvaš. Maziš, paziš i voliš. Potrebno mi je da znam da smo više od cimera... A :on: je klimao glavom, grlio me, vadio se na posao, i puštao da se udaljavam korak po korak...
Na današnji dan - da li sam sretna ili tužna pitam se...
Možda se čudo dosađuje...
Preduga nedelja... nedelja u kojoj se čudo dosađivalo, ali i nedelja u kojoj se sve vratilo na staro... možda čak i korak nazad...
Ipak, sad znam da prepoznam dodir tvojih usana na svom obrazu, miris tvoje kože, i kako se osećam kada se tvoje ruka obaviju oko mene... i na trenutak, i na više od trenutka...
Lagala sam kad sam rekla da su mi sitnice dovoljne... Želim te svakom porom svoga tela koje uhvati nemir kad god se nađe pored tebe... Želim da u tom zagrljaju ostanem zauvek, i da taj trenutak tvojih usana na mojoj koži traje večno...
A ti si se uspaničio... Bože, kao da sam videla da se to sprema kad si pustio sve kočnice pred vikend i zagrlio me u trenutku kada je bilo ko mogao da nas vidi... a previše je ljudi oko nas koji znaju kakve živote vodimo...
I eto, sad mi ostaje samo da čekam i dočekam, ili da pustim sve... Šta je pametno - ne zna. Razum i srce se žestoko bore svake sekunde. Leptirići u mom stomaku, pretvorili su se već u galebove... A ti si, iz potpune slobode ophođenja, prešao u kočenje. Jer postajemo sve, samo ne kolege na neutralnom terenu. Ma koliko da se pravimo da to nije istina....
Želim, želim, želim!
Korak napred, nazad dva...
Tu si... skrećemo pogled, nezgrapno se smeškamo u prolazu... i iako bih te zagrlila, tako jako i strastveno pritisnula svoje usne na tvoje - ne smem ni da te pogledam sa svom čežnjom koja se taložila u meni u ovih 10 dana...
A tebi se taložio posao... i verovatno se tek s vremena na vreme setiš da postojim...
Ta glupa ljuska u kojoj se oboje skrivamo ponovo je tu... ne želim je! Želim da... ma, koga je zaista briga šta ja želim... U ovom svetu gde čuda su retka, gde smo svi učaureni, bez tendencije da izađemo iz sigurnih okvira i upustimo se u nešto divlje, neobuzdano, u nešto potpuno ludo, ali i ispunjujuće... koga je tačno briga šta ja želim...?
Baš jako. Više od očekivanog...
Nedostaješ sunshine... Danas posebno...
Nema previše posla, imam vremena da kucnem po koju reč... a nijedna nije tako slatka kao ona koju "prozborim" sa tobom... nijedna srcu nije tako draga. Eh, kako mi samo fališ...
Pitam se misliš li na mene, na naša dvosmislena zezanja i nimalo suptilno uvijene komplimente... Nedostajem li ti?
Ja radim sve po planu... kuća, pas, vežbe, priprema za novi dan... i u svakom novom danu - nedostaješ.
Baš jako. Više od očekivanog...
Plan za preživljavanje...
Apstraktna jednačina...
Kiša ne prestaje... kao ni ovaj osećaj u grudima...
Jutros sam te gledala, sanjarila dok stajao si tako blizu, a tako daleko.. Zamišljala tvoje usne na svojima, tvoje ruke kako me greju i prolaze kroz moju kosu... i moje, kako te gnjave...
Gnjavi mi se sa tobom sunshine... Gnjavi mi se... Kad bi samo odjednom, makar na tren, vreme stalo... i ja uspela bez ičijeg znanja da te čupnem za tu tvoju kovrdžavu kosu, da ti se nasmejem blizu, još bliže... i onda makar ovlaš da ti dokanem usne... gricnem ih... te tvoje pune usne... tako blizu i tako daleko u isto vreme...
Danas te njakam za malo pažnje, malo dodatne ljubavi jer ideš na odmor... sa :njom:... da joj se posvetiš, da je maziš i paziš, da joj nadoknadiš sve te grešne misli upućene meni...
Kažeš, "malo ljubavi i pažnje, count x"... i povećavamo taj famozni x kao školarci... viša matematika, ona apstraktna... suvoparna... čista teorija, i ništa praksa...
A toliko te želim... i znam, ni tebi nije svejedno...
Samo naglas razmišljam...
Ne znam šta želim... sređen život, i sve što imam, bez njega... ili dodir tih usana tako zabranjenih, a tako slatkih, koje me mame? Zašto bar ni na trenutak ne mogu da imam SVE, pa nek ide dođavola i on i sva ta čežnja koja me izjeda, nek se vratim svom normalnom, tako dosadnom životu u kojem sam se učaurila...
"Pazi šta želiš maco", kao da čujem... Da, šta ako se ostvari...? Šta ako posle dodira tih usana budem želela još i još, šta ako...? Šta ako ova moja ustreptala duša nastavi da hrani ove leptiriće u mom stomaku, ako ne budem ni htela ni mogla da pustim tek tako, bez obzira na :nju: i :njega:?
Zar mora biti sve tako komplikovano? Ha, ne mora! Ja sam komplikovana... znam...
Kiša ne staje... i dok gledam je kako pada, još više želim da imam moje sunce... Možda u ovih 10 dana koliko sam sigurna da ga neću videti ni na tren, samo možda, uspem da izbacim lude misli iz glave, taj osmeh koji me mami...
Eh, nedostajaće mi ta sitna čarkanja preko Skype-a... i jedno sunce... ma kakav da je napolju dan... već znam.
... suština ...
...još jedna od onih ranjivih,
emotivno i nezrelih i prezrelih, romantika koji uvek više daju
nego što primaju, više vole nego što to drugi zaslužuju, previše
veruju u ovom svetu gde verovati treba - ni svakome, ni nikome...
Bombastičan nick koji uglavnom koristi, daje joj sigurnost u svetu
gde se svaka ranjivost najsurovije kažnjava.
Na internetu, ona je sve ono što želi biti.
U stvarnom životu, ona je obična devojka koju ćes sresti na ulici,
dati joj svoj najlepši osmeh jer će te privući njen naizgled siguran
stav, osmeh na licu, i razbarušena kosa, a onda je zaboraviti... jer
zaista nije nista posebno dok ne upoznaš njenu suštinu. Njeno biće.
Duboko se zagledaš u njene oči, i dozvoliš da te proguta njihova dubina.
Ovde, ona je sve sto jeste. Uvek i svuda.
Na netu, na ulici, faxu, omiljenom kaficu...
OVO je ona. Njena životna priča.