I tako dan po dan...
Vreme leti. Vreme prolazi. Možda ne primećujemo to svakodnevno, ali kad se osvrnemo oko sebe... Da, da smo nekad ranije počeli, do sad bi možda sve bilo drugačije...
Danas je moja godišnjica sa :njim:
Sa jedne strane, :on: mi prija. Osećam se sigurno, učaureno. Sa druge strane, osećam kako mi život klizi kroz prste. Da li sam mogla više? Jače? Dalje?
Sumnjam da će između mene i tebe ikad išta biti. Ali to ne znači da ću da prestanem da sanjarim. Daješ mi snagu. Samopouzdanje. Onaj seHi osećaj. Jer ti si taj koji primećuje sve te sitnice na meni - moju novu šnalicu, boju kose, ruž na usnama. :On:? :On: to uzima zdravo za gotovo, a nekad je znao da mi uz osmeh udeli kompliment. Zaboravio je. Sad sam već predugo njegova...
A ne zna da jedne plave oči stavljaju osmeh na moje lice... Tuđe oči. One koje nismo planirali da budu u našim životima, a ipak jesu.
Kako je to strašno, zar ne?
A toliko puta sam mu rekla - čuvaj me... Potrebno mi je da me čuvaš. Maziš, paziš i voliš. Potrebno mi je da znam da smo više od cimera... A :on: je klimao glavom, grlio me, vadio se na posao, i puštao da se udaljavam korak po korak...
Na današnji dan - da li sam sretna ili tužna pitam se...