D-moll.
Noć. Ni toplo, ni hladno. Idealno za šetnju u paru. Idealno za držanje za ruke, zagrljaj, poljubac na svakom koraku.
Otkad se samo nisam ljubila onako divlje, strastveno... Otkad nisam grickala tuđu usnu, zaplela prste u tuđu kosu... Otkad nisam zadrhtala zbog tuđeg dodira...
Udata. Kao da sam osuđena... Godinama zatvorena u sebe, nesposobna da odem. Nesposobna da ostanem. I sad, sa leptirićima u stomaku zbog tuđeg muškarca. Dođavola.
Posmatram ga. Ponovo je u svom svetu, i ponovo vrti staru izlizanu priču kako me voli dovoljno da ne treba to ni da pokazuje. Da to izbija iz njega. Posmatram ga. Zuri u TV, bez da me je pitao kako mi je prošao dan, kako mi je na novom poslu... Kako se osećam jer je još jedna bliska osoba trudna, a mi ne možemo da imamo decu... Cimeri.
A htela sam sve sa njim...
I onda neizbežno pitanje... Šta me to još drži?
"51 nijansa sive"
Ha!
Moje sunce je tu, tu, tu *smajli koji radosno skakuće okolo*
Ma samo smešak, samo virtuelni cvetić... i malo, malo, malo onog našeg prepucavanja, i svet je lep... i pun meda, zeka, duga...
Zaljubila sam se do ušiju mali... Znam da je nemoguće, neizvodljivo i nefer prema ostatku sveta, ali jesam. I sa svakim trenutkom koji provedemo zajedno... leptirići u mom stomaku se množe. Divljaju. Pokušavaju da iskoče iz moje kože i celom svetu kažu kako se osećam. I jako, jako, jako teško ih kontrolišem... a moram.
Ipak, kad god si mi blizu i posmatram te usne na par centimetara od mojih... oh dođavola, tako bih se ljubila sa tobom, naježim se pri samoj pomisli na dodir tvojih usana, jezik koji lagano klizi po mojima...
Baš dođavola.
Počeću da pišem "51 nijansu sive" kako sam počela...